MANASTIRI SU PUNI BIVŠIH ROKERA
Davno, negde početkom devedesetih, gledao sam u kragujevačkoj Hali neki humanitarni koncert, koji je mislim, organizovao SPO, na kome su nastupali lokalni bendovi uz par imena sa strane. Sećam se, na binu su izašla dva ćelava momka u kimonima, dok su ostali momci iz grupe ličili na klasične hardrokere zbrisale sa zaječarske Gitarijade. Krenuli su da pevaju obradu pesme Vule Bule i na binu su na opšte zadovoljstvo muške publike izašle dve, kako ih danas nazivaju Nataše koje su počele da izvode striptiz. Kasnije, kada smo pravili prvi ŠRAF, 1994. godine u Kragujevcu, grupa iz Milanovca, koja je ime dobila po hrvatskom prevodu imena romana Zli Dusi F. M. Dostojevskog, odskočila je od svih ostalih. Te godine, dok sam ih gledao kako prizivaju kišu u bašti beogradskog SKC-a, rodio mi se sin.
Pred kragujevački koncert Bjesova, nalazim se sa Marinkom, spiritus movensom benda, kod Ceje iz Trule Koalicije, gde razgovaramo o njegovom životu. U zvaničnoj biografiji, stoji da je Zoran Marinković rođen 22. decembra, na bivši Dan JNA, 1966. u Gornjem Milanovcu. Po obrazovanju je akademski slikar. Krajem osamdesetih, sa Goranom Marićem - Maksom osniva rok grupu Bjesovi u kojoj peva, komponuje i zajedno sa njim piše većinu tekstova. Grupa se posle velikog uspeha na nacionalnoj sceni, ključnih koncerata po velikim centrima i albuma "U osvit zadnjeg dana" (1993.), "Bjesovi (bezimeni album)" (1994.) i "Sve što vidim i sve što znam" (1997.) raspada, da bi Marinko nakon kraće pauze i projekta "Auspusi" sa kojim je nastupao u Kragujevcu na dan pomračenja sunca, 1999. ponovo okupio stari bend 2001. Dve godine kasnije objavljuju live album "Na živo".
Da li si danas zadovoljan onim što si do sada postigao kao umetnik?
Bjesovi su krenuli da rade bez neke konkretne ambicije, mislim, ambicija je postojala ali nije imala konkretno ishodište. Znači, osećali smo nešto i morali smo to da ispoljimo. E sad, vremenom ta priča je počela dobijati oblik, krenuli smo u to sa drugim albumom. sa trećim albumom se sve, onako, zakucalo. onda se grupa raspala, i onda je došla ta neka postfaza, počeli smo ponovo da radimo. Počeli smo da pravimo osmicu, beskonačni krug. Ja sam jako zadovoljan. Sve ono što su Bjesovi uradili, mislim da sve ono što smo do sada uradili ima taj umetnički naboj. I to što ni jednog trenutka nismo poklekli, što nismo ni na koji način korumpiran bend, i na kraju krajeva to što postojimo, to je pravo čudo. Znaš i sam, tamo devedesetih godina, bilo je puno bendova u to vreme, i od svih tih bendova opstali su jedino Bjesovi. Da, i Blockout, Darkwood Dub, Kristali naravno, vrlo malo bendova je opstalo.
Naravno, sad to što smo počeli da načinjemo osmicu oko tog trećeg albuma, da idemo u beskonačnost, to je u stvari jedan novi život benda, mi smo tada počeli ponovo da živimo, počeli smo maltene od početka sa tim albumom. A posle tog albuma pauzirali smo, pa se ponovo skupili, snimili jedan živi album, pa jedan video album. koji će se pojaviti u jednom prljavom formatu, u DivX formatu, i neće se prodavati. To će biti jedno potpuno To naše novo izdanje će biti nekomercijalno, poklanjaćemo ga u ovom vremenu kada se sve prodaje i sve ima svoju cenu. Ovo što smo uradili je jako skupo ustvari, mnogo nas je koštalo i vremena i živaca i novca, da ne pričam o talentu. E sad iz razloga što je moj, i mog benda rad na ovom DivX-u maltene neprocenjiv, odštampali smo hiljadu primeraka koje ćemo pokloniti prijateljima, fanovima, i naravno radio i TV stanicama. Bjesovi do sada nisu sa te strane bili predstavljeni. Ljudi koji nas čuju na pločama nemaju još uvek jasnu predstavu o tome ko su Bjesovi na koncertima. Medjutim, kad ovo čuju i vide, biće im sve mnogo jasnije. U tih nekih dvanaestak pesama koje smo izabrali za DivX Bjesova iz KST-a, uradili smo i jednu malu multimediju na kojoj su tekstovi svih pesama, fotografije sa samog koncerta. Na tom disku postoji i folder sa omotom istog albuma, tako da onaj ko ga dobije, može sam sebi da ga odštampa.
Ovo bi bio otprilike kraj onoga što smo uradili do sada i početak jednog novog razdoblja u karijeri Bjesova. Trenutno spremamo novi album, studijski album sa potpuno novim pesmama i mislim da će to biti jedna jako, jako dobra ploča. Pokušavamo da se još više otvorimo, hoćemo da pričamo iz srca, da to budu pesme uz koje Ijudi mogu zaplakati, da ne budu onako. stilizovane, da može "običan" čovek da shvati šta se tu dešava. Ja sam oduvek želeo da umetnost. pobornik sam ideje da umetnost može i mora da se približi Ijudima. Ono čime se ja bavim u okviru likovne umetnosti je konceptualna umetnost, ali ja to mogu da objasnim Ijudima. to uopšte nije teško, samo ako ja to hoću da uradim. ako odstranim tu sujetu, kao ono - tu je ekipa koja zna ili ima para, a ostali nemaju pojma. Ja počesto onom koga interesuje objasnim šta sam hteo, bilo sa slikom, pesmom ili filmom i ljudi uglavnom shvate šta sam hteo da kažem. Vrlo je jednostavno, na kraju krajeva dobre i jake ideje su uglavnom u suštini i jako jednostavne. Ja nisam video ni jednu jaku ideju koja je mnogo komplikovana. Naravno, ona se može iskomplikovati kasnije, u dorađivanju, ali sama njena suština mora biti jednostavna. Umetnost se mora vratiti "u narod" ako želi da opstane. Na koncerte dolaze muzičari da slušaju muzičare, na izložbe dolaze slikari i kritičari i to je jedan zatvoreni krug koji nema veze sa realnim životom, koji nema veze sa srcem, nema veze sa Ijubavlju. Mislim, ima veze, ali. daleko, daleko je to otišlo.
Koliko je to daleko od onog što si imao u glavi kad si počeo sa celom pričorn. Oni koji se bave popularnom kulturom, rade to što rade ili da bi bili popularni kod suprotnog pola ili da budu prepoznatljivi u masi?
Znaš šta, ja sam sto puta upitao samog sebe isto ovo što si ti sad mene pitao. Možda treba reći ono, da ne treba bacati bisere pred svinje, jer će ih izgaziti, a tebe pojesti. i to se vrlo često dešava. Ali ja stvarno ne znam šta bih drugo radio, ja shvatam umetnost kao nešto jako bitno u razvoju civilizacije. Za mene su najveći heroji bili, a i sada su, oni iz sveta slikarstva, iz sveta muzike, iz sveta filma.. Devedesetih godina u Srbiji, kad su Bjesovi počeli sa radom nije, kao ni sada, postojala adekvatna materijalna, ali je postojala medijska satisfakcija. Mi smo se baš dosta vrteli na televizijama, na radijima, davali smo intervjue. Ono što smo tada pričali bilo je bitno i novinarima, bilo je značajno, a sad smo odsečeni od te strane, tako da smo upućeni na te neke uske krugove koje ja želim da probijem. Zato želim da ovaj album bude jak, da bude veliki, nešto što će moći da sluša i moj otac i moja majka.
Da li si se neki put osetio da ideš ispred vremena, da ga najavljuješ? Kada sam prvi put čuo vašu pesmu "Avioni pevaju" osetio sam samo simboliku, koja mi se ponovo vratila tek 1999... Koliko ti kao umetnik praviš paralelu sa svojom vizijom i ovim što nam se dešava u stvarnosti?
U nekim kontekstima vrlo često nisam u pravu, a u nekim drugim kontekstima ja sam vrlo često u pravu. To nije moj izbor, to je jednostavno tako. Sad da ti bliže objasnim, recimo u odnosu sa mojim bratom, uvek sam u pravu, u odnosu sa mojim sinom, retko kad sam u pravu. U rokenrolu sam uvek u pravu jer se trudim, a mislim da u tome i uspevam, da to što radim bude za sva vremena. Naš drugi album neki su okarakterisali kao nihilistički i Underground, a on, ustvari, predstavlja jedno opšte mesto koje govori o univerzalnoj i bezvremenoj zbunjenosti čoveka sopstvenim životom, zbunjenosti nezasluženom patnjom i on je bio. šta ja znam, i dan danas mnogi Ijudi ga doživljavaju, prilično jako ga proživljavaju. Sledeći album je bio otprilike pokušaj da se nađe izlaz iz svega toga, da se nađe smisao. Mi, Bjesovi, tj, Goran i ja, smo smisao našli u religiji u tom trenutku. naravno preko pravoslavlja, to nam je bila najbliža religija koju smo u to vreme imali prilike da dodirnemo. Naravno, pravoslavni put je definitivno jedan od dobrih servisa na putu ka Bogu, jedan od pravih servisa na putu ka Bogu. Ovo što sad radimo je pionirski poduhvat. Znači, vraćanje osećajnosti, vraćanje srcu, vraćanje humanosti, vraćanje Ijubavi. Takav će biti naš šesti album... Bolje Ti.
Sedamdesetih se sa prostora Šumadije nametnuo Smak na nacionalnom nivou, osamdesetih su to bili KBO!, a devedesetih upravo Bjesovi. Koliko je to bio težak zadatak?
Treba da budeš svoj, da jednostavno stojiš iza onoga što pričaš i da se ne stidiš onoga što jesi. Bjesovi se nisu stideli onoga što jesu, znači nisu se stideli tog svog provincijskog Background-a. Na kraju krajeva, u to vreme je bio u usponu grunge pokret, a mi smo bili ti, bend u trendu. Mi smo bili ti Ijudi, ta generacija šezdesetšeste, šezdesetsedme, osme. baš kao i Nirvana kao i Alice in Chance, Perl Jam. Svi ti bendovi su došli iz jednog grada po strani Amerike, iz Sijetla. Sam Kurt Cobaine je opet došao iz nekog grada koji je nekih sto kilometara udaljen od samog Sijetla. Opet, u to vreme planetarna misao je bila na našoj strani...
Pomenuo si neke duhovne elemente u deskripciji svoje umetnosti. Zašto se spajaju naizgled suprotne stvari religija i rokenrol?
Vrlo je rizično spajati takve tvari u podjednakim odnosima. Da bi to funkcionisalo tu mora nešto da dominira. Mora da bude neki odnos 80% prema 20 %, da li u korist religije, da li u korist umetnosti. Kada se izjednači taj odnos, onda se dobija nešto što nije ni ovo ni ono. Ja mislim da su Bjesovi sa svojim trećim albumom ipak ostali u domenu umetnosti, možda se malo i preteralo sa uplivom naše novostečene religioznosti u svemu. Ipak, dobar je to album, moćan, iskren. Ovo sad što pokušavamo da uradimo, to je ipak više u umetnosti, u roku. Ako me pitaš o odnosu rokenrola i pravoslavlja, to je u suštini odnos umetnosti i religije, jer i umetnost i religija pričaju, na kraju krajeva, o istoj stvari. Pričaju o Ijubavi, o pokušaju da čovek spozna ko je on, da sebe shvati u kontekstu univerzuma. U suštini želja je ista, i sad samo od ličnosti koja o svemu tome sudi, otići će se u traženje razlika, ili sličnosti, kojih, smatram, ima mnogo više. Ako pogledaš malo bolje, manastiri su sada puni bivših rokera. Na žalost, oni prvo što urade kad dođu u manastir, pljunu na to čime su se bavili do tog trenutka, ne uvaživši važnu činjenicu da ih je baš takav način na koji su do skoro razmišljali i doveo u taj isti manastir. I sad dolazimo do jedne paradoksalne situacije u kojoj se "seče grana na kojoj se sedi". Činjenica je da je novo srpsko monaštvo najviše popunjeno mladim ljudima iz sveta rokenrola, a ne iz malograđanskog ili radničkog konteksta, sporta, politike ili folka... Ti drugi putevi su, očigledno je, manje bogotražiteljski od "Highway to Hell" roka
Kakav je tvoj odnos prema pitanju nacionalno - građansko. Pojedini Ijudi koji su se bavili popularnom kulturom na ovim prostorima, dobro su prihvaćeni na prostorima bivše države, drugi su persone non grata. Kako gledaš na to, kao čovek koji je ipak zadržao svoj prvobitni imidž?
Ti gde god da se nađeš, tebe će gledati po onome što znaš, ali i po tome odakle si došao. Znači, ja gde god odem - Srbin sam. Najlakše je pljuvati po drugima, ali i po sebi. Najbolje bi bilo pokušati shvatiti šta je to pozitivno u narodu kojem pripadaš, i onda takve stvari izvlačiti i dalje potencirati.
Da li umetnost može da postane neka vrsta brenda sa ovih naših prostora, koji se može ponuditi svetu?
Moje lično mišljenje je da naša zemlja u tom nekom budućem svetskom poretku nije predviđena kao oblast iz koje bi trebale dolaziti takve stvari. Imaju ti kreatori nove stvarnosti puno takvih stvari u svojim kućama, tako da mislim da će od nas Srba i u budućnosti očekivati maline, košarkaše, jeftinu radnu snagu i otvoreno za njihove proizvode tržište. Bjesovi sa svoje strane još uvek pevaju, i to na srpskom jeziku. Mislim da to može biti jedan od načina otpora prema sistemu, u ovom slučaju prema globalnom svetskom sistemu, a ne srpskom, jer naša država danas jedva da i postoji.
Da li si nekad osetio zapostavljanje od strane sopstvene sredine, da sredina nije dala značaj tvom radu? Da li ti je nekada bilo krivo što ti niko iz zvaničnih institucija nije dao nešfo konkretno, jer ipak ste vi promovisali Milanovac?
Mi smo doživeli da prošle godine dobijemo tu neku plaketu za godišnjicu grada, dobili smo to priznanje od našeg grada, i na tome je završena priča oko Bjesova i Milanovca. U situaciji kad rokenrolu treba pomoć u hrani i lekovima mi dobijamo diplomu i srebrnjak. Mislim, i to je nešto, ali. Ja samo mogu da kažem da se ono što se događa u celom svetu, odslikava i na manje sredine, pa na još manje. Uvek imaš neke Ijude koji su tu da bi u ovom životu bili neko i nešto. Ja u Milanovcu nikad i nisam očekivao nešto od vladajućih struktura. Još iz vremena socijalizma, znao sam da nisam po njihovom ukusu. Ne očekujem ništa ni od ovih novih struktura. Promenjen je sistem, ali je mentalitet ostao isti. U Gornjem Milanovcu Bjesovi imaju podršku Kulturnog centra, podršku direktorke Branke Vuković. To je prva osoba blizu vlasti koja nam je izašla u susret...
Gde vidiš sebe za deset godina?
Da si me pitao za narednih godinu dana, možda bih i mogao nešto da kažem. Ne znam. Ono što se desilo sa mnom u zadnjih deset godina ne bih pre toga nikako mogao da pretpostavim. Da ću ja jednog dana iskreno verovati u Boga, na primer. Da mi je to neko pričao u to vreme ja bih se smejao. Da ću imati ženu, decu, regularan posao. Ja stvarno ne znam šta će biti za deset godina.
Piše: Vladimir Paunović
Snimio: Nebojša Raus